Naš život dug i srećan
Da li će jedna proteinska pilula moći da nam doda 30 kvalitetnih godina života. Vrlo brzo ćemo to saznati.
Njegovo ime je Emiliano Mercado del Toro. Posmatrajući ga kako leži u svom krevetu, njegovo sitno telo je ležalo ukrivo, a sa lica mu je dolazio osmeh bez zuba. Osećam se kao neki lik u nekom igranom filmu, koji stoji u nekom dalekom i zabačenom delu sveta i kao da vidim kako se kamera polako odmiče sa njegovog blagog lica na krevet u kojem leži, pa onda na sobu u kojoj se nalazi, na kuću, malo selo u Portoriku, i na kraju ogroman okean koji ga okružuje. Eto takav je moj osećaj pri susretu sa najstarijim čovekom na svetu. To je kao da razgovarate sa planinom, sa silom prirode, i sa samim vremenom. I naravno sa jedinim pitanjem u mojoj glavi, Koliko dugo ćemo živeti?
Ovo možda nije toliko komplikovano pitanje, ali je svakako pogrešno. Naročito za sve nas koji živimo u 21 veku, a pogotovo sudeći po nekim interesantnim istraživanjima koja se sprovode sa grupom veoma starih miševa. Ali da ne skačemo sa teme na temu.
Emiliano Mercado del Toro koga sam posetio ima 114 godina. Živi u porodičnoj zajednici i skromnoj kući u maloj ulici prekoputa parka u Isabeli, Portoriko. Nema dece pa ga zbog toga svi oslovjavaju sa „Ujače“. Kada sam stigao ovako me je najavio Arturo, Emilianov petnaestogodišnji rođak. „Ujače, došao je neki čovek koji bi hteo sa vama da razgovara“. Ovo izgovara veoma glasnov na starčevom uhu dok se osmehuje zbog apsurdnosti čitave situacije.
Emiliano podiže obrvu, i njegovo lice se pomalo grči. Ne izgleda mi iznenađeno. Po svemu sudeći, mnogo mu je ljudi dolazilo u posetu. Osmehuje se i pruža svoju drhtavu ruku. Rukovali smo se. Njegova koža je bila mekana, a njegovi prsti su obmotali moju celu šaku. To je onaj dobro poznati osećaj, koji jednostavno govori „I ti si živ“.
Emiliano je potpuno slep gotovo 3 godine i veoma slabo čuje, tako da je jedini efikasan način komunikacije sa skupljenim šakama pored njegovog uva. Arturo je dobro ovladao ovom veštinom i čini se da u njoj pomalo uživa, tako da je prevodio u moje ime. Ja postavim neko pitanje, onda ga Arturo na Španskom izviče u Emilianovo uho. Onda Emiliano klimne glavom ili pokaže neki drugi znak razumevanja i započene priču koja nema apsolutno nikakve veze sa postavljenim pitanjem. Većim delom govori glasom koji je sličan mrmljanju, nerazumljiva pesma samoglasnika i suglasnika i tišina, topli osmeh. Tokom takvih momenata, Arturo i ja tiho sedimo i slušamo na način kojim se sluša vetar kako struji kroz šumu ili kako talasi udaraju u more. Umirujuće. Hipnotišuće.
Svoju priču sam dobio u zalogajima.
„Priča o ženi koja ga je spasila od bolesti.“
„Priča o ženi sa kojom je živeo 40 godina.“
„Priča o Suzani, njegovoj prvoj ljubavi koja je poginula kada je imala 18 godina.“
Čini se da svi znaju njegove priče, kao da su one deo nekog folklora. Familija se pomalo šali govoreći za njega da je oduvek voleo žene.
„Da li je ikada bio oženjen?“ pitao sam.
Smeh. „Ne, ali je bio sa mnogo žena.“
Nije teško zamisliti momački život ovog sitnog čoveka tokom 114 godina. Ima nečeg buntovničkog u njemu, nešto što ukazuje na ples, vino i kasne noći sa čvrstim žanama. Čak i kroz mrmljanje, čak i sa tolikim godinama, u njegovom glasu ješ uvek ima pomalo od svega toga.
Dugačko filozofsko pitanje koje sam smislio da mu postavim bilo je krajnje jednostavno:
Da li se zbog nečega kajete u svom životu, i da li ima stvari koje bi ste promenili da možete?
„Sada je kasno da bi se bilo šta promenilo.“
Šta ste najviše voleli u svom životu?
„Rad i jelo. Najviše čokoladu.“
Da li se svet promenio onako kako ste vi zamišljali?
„Jedino što se istinski promenilo je zagađenje.“
Da li se plašite umiranja?
„Ne. Želim da hodam. Želim da izlazim napolje. Ne volim da ležim u krevetu ceo dan. Kada umrem, biću srećan. Živeti sto godina je sasvim dovoljno.“
Odgovara sa vidnim blagim osećajem melanholije. Na trenutak sam se zagledao u njega, njegovo lice, njegove sićušnje oči, u njegove slabašne kosti, u njegovu kožu koja je opuštena i koja je visila preko njegovih kostiju kao čaršav. Evo čoveka koji je dvanaest godina u krevetu, zbog slomljenog kuka koji ga je učinio nepokretnim, koji je u potpunoj tami već tri godine, koji je u relativnoj tišini već decenijama, koji više ne može da šeta ili čita, da se hrani, oblači, vodi ljubav, sluša muziku, oseti sunčeve zrake letnjeg dana dok radi u polju sa slikama života koji prolazi pred njim.
Tada mi se učinilo da ono što mi uglavnom smatramo životom se zapravo odnosi na našu mladost. Mogućnost da strastveno istražujemo svet, da uživamo u svom zdravom telu, kao u nekoj prostranoj sobi. Emilianovo telo je više poput neke zatvorske ćelije, gole egzistencije ograničeno na par radnji i malih zadovoljstava: blaga hrana, bolni dekubitusi od stalnog ležanja, uspomene i sećanja, spavanje, smeh sa decom koju nikada nije imao.
Umoran je i polako je tonuo u san, pa smo mu zato poželeli laku noć. Odlazio sam osećajući strahopoštovanje i smirenje. Sva moja zabrinutost zbog smrti, pomisao da me jednog dana neće biti, izgledala bespotrebna i neprirodna. Ne samo zbog toga što postoje tragedije sa iznenadnim smrtima, saobraćajnih nesreća i dečije leukemije. Ali za većinu nas, broj naših iskustava se smanjuje kako starimo, poput sveće koje se gasi.
- kraj -