Ispostavilo se da sam bio jedini koji se obukao isključivo u zeleno. Prihvatio sam svoj društveni poraz i usamljen napustio bar. Na putu kući pomirio sam se s činjenicom a) da moje večito plamteće zeleno svetlo možda neće izazvati saobraćajnu gužvu i b) da su poziranje, foliranje i šifrovane poruke svojstvene ljudskom biću.

Još od tada sam se, međutim, nadao, da možda ipak postoji način da prodremo u način funkcionisanja ženskog mozga i da bih i ja, kao neki razvratni pustolov, mogao ovladati takvim moćima. Bilo bi to kao nositi rentgenske naočare pomoću kojih se može sagledati njena požudna duša.

Možete, dakle, zamisliti moje iznenađenje kad sam saznao da, zapravo, postoji način da se otkriju ženske želje i potrebe i sazna šta žene vole, a šta ne vole, i to bez ijedne jedine izgovorene reči. Štaviše, to nije nikakva nedokučiva tajna; to saznanje zasnovano je na naučnim činjenicama. Učim se da ovladam ovim sposobnostima, a čitanjem nekoliko narednih stranica, to možete učiniti i vi. 

„Tajna“ je u neverbalnoj komuni-ka-ci-ji. Verovatno smatrate da je neverbal-na komunikacija prosti govor tela, ali istraživači su nedavno otkrili nekolicinu pokazatelja koji otkrivaju šta osoba misli.

Neverbalna komunikacija kod ljudi prethodi izgovorenoj reči hiljadama stotina godina, koriste je skoro sve vrste na plane-ti i gotovo je sigurno pouzdaniji pokazatelj ljudskih misli količine gluposti koju izgovorimo. U svom delu iz 1872. godine, Izražavanje emocija kod čoveka i životinja, Čarls Darvin iznosi teoriju da nisu svi izrazi lica i njima podobne emocije kulturološki određeni već da su, zapravo, univerzalni u ljudskoj kulturi i da su biološkog porekla.

Šta vam to govori? Da možete provaliti imate li šanse kod neke devojke bez obzira na to da li ste u Akronu ili Adis Abebi.

 D

r sci. Dejna Karni je postdoktorant na odseku za psihologiju na Harvardu. Zgodna, plava i plavooka, ne izgleda kao tipičan naučnik, ali je poznati stručnjak na polju socijalne percepcije, socijalne neurologije i neverbalne komunikacije. Prosto rečeno, Karnijeva ume da protumači šta se dešava u nekoj socijalnoj situaciji, baš kao što Keanu vidi Matriks. Tokom nekoliko sati u Njujorku, Karnijeva će mi objasniti moje ponašanje, tako da ću moći da ga preoblikujem uz pomoć semiotike, nauke koja proučava socijalne znakove i druge vizuelne signale.

U najširem smislu, ona kaže da muškarac treba da prenosi sledeću poruku: 

Tu sam, muško sam i neću te povrediti. 

Na našu nesreću, to je malo teže nego da uletimo u bar, glasno komentarišući poslednji boks meč.

„Po evolucionistima, kao što je Dejvid Bas, žene žele muškarce koji ispoljavaju svoj alfa-status“, kaže Karnijeva, istovremeno me prosvetljujući i zauvek rušeći moje nade. „Istraživanja pokazuju da muškarac izražava svoju dominantnost time što mnogo i glasno govori, gleda u oči i dodiruje ženu, zauzima mnogo prostora i uspešno upada drugima u reč.“

Ovo nisu vesti koje jedan tih muškarac dečačkog izgleda, visok 1,72 m i težak 65 kilograma, poput mene, žarko želi da čuje. Ja zauzimam vrlo malo prostora, a upadanje drugima u reč mi je, do sada, donosilo samo nevolje.

„Da li bi muškarac koji nije alfa-tip trebalo da jednostavno smanji svoja očekivanja?“, pitam.

„Ne, nipošto“, odgovara ona utešno. „Žene takođe reaguju i na mušku inteligenciju, koja nagoveštava potencijalnu stabilnost i bezbednost. Ona se može izraziti aktivnim slušanjem, klimanjem glave i uzgrednim komentarima, kao što su ’Da, shvatam’, ’Aha’ i ’Ah’. Aktivno slušanje se takođe može iskazati i gledanjem u oči i postavljanjem pitanja.“

„Da, shvatam“, kažem, gledajući je u oči. „Dakle, na šta tačno muškarac reaguje u ženskom ponašanju?“

„Pa, postoji takozvano ’neposredno ponašanje’, koje prethodi bliskosti, intimnosti i interesovanju“, kaže ona. „Ono podrazumeva (1) gledanje u vašem pravcu, (2) uzajamno gledanje u oči, (3) osmeh i (4) uspostavljanje veće fizičke bliskosti. Takođe, treba obratiti pažnju na njeno opšte pona-ša-nje – to jest, uočiti postoji li promena u nje-nom ponašanju kada postane svesna vašeg prisustva. Odstupanje od njenog uobi-ča-je-nog ponašanja i prisustvo jednog ili više faktora od 1 do 4, znači da dobro stojite.“ 

Kod sportista ili pokeraša telesni signali odaju njihovo psihičko stanje. Psiholozi to nazivaju „nevoljnim neverbalnim signalima“. Psiholog Pol Ekman proveo je decenije proučavajući te sitne „rupice“ u našoj psihi, koje izazivaju „mikroekspresije“, čime odaju ono što želimo da sakrijemo. Do jedne od praktičnih primena Ekmanovog životnog dela došlo je prilikom njegovog učešća u revidiranju postupka ispitivanja ponašanja, koje je organizovala agencija za bezbednost saobraćaja posle 11. septembra. Ispostavilo se da Šakira ne govori metaforički kad kaže da kukovi ne lažu. Oni to i ne umeju. 

Dakle, uzimajući u obzir koliko celovito i brzo možemo proceniti osobu uz pomoć semiotskih podataka, pitam Karnijevu šta je saznala o meni tokom tridesetak minuta koje sam do tada proveo s njom. 

„Iz vašeg današnjeg ponašanja zaklju-ču-jem da ste zabavni i emocionalno otvoreni i da se pomalo folirate pred ljudima koje ste tek upoznali“, odgovara ona.

Oduvek sam smatrao da je ta „emocionalna otvorenost“ moja Ahilova peta. Posle dva-tri piva, na mojoj kamenoj faci već uve-liko piše Zgrabi je! Ali, sad bi se sve to moglo promeniti: ova naučnica koristi svo-je znanje da bi me podučila tumačenju ženskih tajni.

Zato sada krećemo u akciju. Idemo u grad.

Scenario 1 

U knjižari 

Prvi eksperiment izvodimo u obližnjoj knjižari. Neke moje prijateljice misle da je knjižara mesto gde muškarci i žene neprestano razmenjuju vibracije. Moja uvažena sagovornica se slaže.

„Oduvek sam smatrala da su kafići u knjižarama zanimljivi“, kaže Karnijeva. “Izgleda da se tu dešava mnogo više od običnog čitanja knjiga i ispijanja kafe. Hoću da kažem, pogledajte kako se ove žene ovde lickaju i doteruju; deluju veoma budno i svesno. To nam mnogo govori o tome da li žele da im neko priđe.“ 

Zajedno biramo ženu dvadesetih godina koja namešta kosu i krišom se osvrće, umesto da gleda u knjigu koju lenjo prelistava. Dogovoreno je da ja stupim u kontakt s njom, dok Karnijeva analizira situaciju sa pristojne udaljenosti. Dok se spremam da joj se pridružim za stolom, ona ustaje i prilazi štandu s knjigama. 

„Prokletstvo, preplašio sam je!“, sikćem.

„Ne brinite“, razuverava me Karnijeva. „Pođite za njom i stupite u razgovor.“

U interesu nauke, prilazim devojci. Ona čita biografiju predsednika Maoa u vreme narodne revolucije.

„Ta knjiga mi deluje baš zabavno“, kažem s glupim kezom.

Ona stiska usne u prezrivi smešak. Tišina.

„Ali, kad je reč o tiranskim despotima, mislim da je Staljin ipak nedostižan.“

Prilično se glasno smeje mojoj šali, razbijajući napetost, mada primećujem da su joj ramena okrenuta pomalo u stranu, kao da mi delimično okreće leđa. Naš torzo se nesvesno okreće ka ljudima koji nam se sviđaju, kojima se divimo ili s kojima se slažemo i okreće od onih koji nam se ne dopadaju ili s kojima se ne slažemo. Ričard Nikson je često slikan u položaju u kojem mu je torzo zaokrenut za 90° u odnosu na njegove savetnike (0° stepeni znači potpunu okrenutost licem ka nekome, a 180° znači da smo mu sasvim okrenuli leđa). S torzom zarotiranim na približno 110°, devojka nastavlja da čita tekst na koricama knjige.

„Lično najviše volim kreativnu esejistiku“, kažem, da bih nastavio razgovor. Pružam ruku ka najbližoj knjizi tog žanra. „Ovu vam definitivno preporučujem.“ Ona klima glavom, ali joj je pogled i dalje prikovan za Maoa. Ćutanje. 

„Okej, vidimo se!“, kažem, priznajući svoj promašaj i počinjem da se udaljavam, pomalo podvijena repa.

„Jeste li čitali Novrešku šumu?“, pita ona, vaskrsavajući komunikaciju, pošto sam je ja već proglasio mrtvom.

„Hm... nisam“, lažem.

„Dobra je“, kaže ona, a zatim se ponovo vraća svojoj knjizi.

„Važi, proveriću“, odgovaram, nastav-lja-jući povlačenje.

Nakon nekoliko koraka, ona mi dobacuje: „Autor je Haruki Murakami. Eno je tamo.“ Izgovarajući reč „tamo“, pokazuje palcem preko ramena u „ajde-ćao“ stilu, što me navodi na pomisao da me se već zasitila.

„Uh, to nije prošlo baš sjajno“, kažem, kad se Karnijeva i ja opet nađemo na ulici.

„Ne bih baš tako rekla“, komentariše ona znalački. „Bilo je malo popravljanja fri-zu-re, a primetila sam i da se iskreno nasme-jala vašem komentaru. Ali, pričala je s va---ma preko ramena, a ni kontakt pogledom nije bio čest, tako da su signali zaista bili protivrečni. Činilo se da se ne trudi da prevaziđe distancu, ali je ipak delova-la pomalo zainteresovano. Oba puta kad ste krenuli, ponovo je započinjala razgovor. Po-što ste se drugi put udaljili, okrenula se da vidi da li je gledate, a odmah zatim po-čela da čita korice knjige koju ste joj pokazali.“

„Prokletstvo! Da se vratim i pokušam da joj tražim broj telefona?“, pitam Karnijevu.

„Ne, naučili smo koliko smo mogli. Hajde da probamo na nekom drugim mestu. Unaokolo ima mnogo prilika za eksperimentisanje.“ Čitajte: „slatkih devojaka“.

Čak i doktor psihologije sa Harvarda priznaje da je za uspeh kod žena, u suštini, potrebno prilaziti što većem broju devojaka.

Scenario 2 

U baru

Ulazeći u jeftini bar na Ist Vilidžu, odmah krećemo ka stolu u mračnom uglu u dnu prostorije. Tek je sedam uveče, ali ovo je mesto gde se niko ne ustručava da pije. U baru je oko dvadesetak ljudi. Za šankom sedi grupica žena, sa tetovažama, natapiranim kosama i odećom u svim duginim bojama. Upravo krećem da se umuvam među njih i naručim piće, kad me Karnijeva zaustavlja.

„Važno je najpre uočiti uobičajene obrasce ponašanja“, kaže ona. „Morate stvoriti predstavu o ženinom normalnom društvenom ponašanju, i prema toj osnovi uočiti u kom smislu se njeno ponašanje razlikuje kada s njom uspostavite kontakt pogledom, ili se nađete u njenoj fizičkoj blizini.“

Da parafraziram svoju savetnicu: Ako naglo uletite, možda ćete na teži način otkriti da je ženino navodno flertovanje s vama zapravo njen uobičajeni način ponašanje prema drugima.

Sa svoje strateške pozicije, zaključujemo da su sedam žena i jedan muškarac prijatelji, jer svi ravnopravno međusobno komuniciraju i učestvuju u razgovoru. Sve žene su prilično privlačne. Narednih nekoliko minuta provodimo uočavajući uobičajeno ponašanje svake od njih. Jedna je ćutljiva, jedna slatka, jedna alfa jedna mrzovoljna, jedna deluje požudno; kao da analiziramo Pussycat dolls: ovo je već samo po sebi zabavno.  

Zadovoljan što smo uspostavili osnovu krećem ka šanku, a zatim se zalećem i uskačem među njih, naručujući piće. „Slatka“ mi se kratko osmehuje, ali sem toga, ne primećujem promene u njihovom ponašanju. Sa strateške pozicije, međutim, Karnijeva je u mogućnosti da zapazi neke zanimljive detalje.

„Od svih devojaka, ona ćutljiva smeđo-kosa pokazala je najveće odstupanje od uobičajenog ponašanja“, počinje ona. „Pre svega, kada ste se približili, uspravila se i delovala usredsređeno. Malo se napućila, što se može povezati sa željom. Iako se nije zagledala u vas, bila je vrlo svesna vašeg prisustva i odmah je dodirnula svoje lice i kosu, što se takođe može povezati sa željom.

„Dok ste prolazili“, nastavila je, „gledala je u vas preko ramena, a kad ste se našli među njima, odjednom je postala uočljivija. Govorila je glasnije, a njen izraz lica i gestikulacija postali su izraženiji. Zatim vas je opet pogledala dok ste se vraćali ovamo.“ 

„Au, sve ste to primetili?“, pitam.

„Naravno. Dakle, možemo reći da je verovatno bila izrazito svesna vašeg prisustva i da je moguće da je prema vama osetila izvesnu želju. Pošto se čini da ju je zanima-lo kuda idete, malo se doterala, a zatim se po-tru-dila da se izdvoji iz čopora, verovat-no svesna da je inače manje uočljiva od nekih drugih članica grupe. Zato, ako želite da uspostavite kontakt pogledom, oda-brala bih nju, jer mislim da će biti vrlo prijemčiva.“ 

 Uz stručnjaka za ljudsko ponašanje poput Dejne Karni u ulozi stalnog savetnika za muvanje, mislim da bih istinski mogao postati pošast ženskog roda. To bi bilo gotovo nepravedno. 

„Da li da joj priđem i zapodenem razgovor?“, pitam, ohrabren primedbama Karnijeve. „Šta ako se unervozi?“

Gledam u naš plen.

„Pa, otiđite ponovo do bara i videćemo hoće li opet ispoljiti nekakve signale, a onda... Gledajte!“, uzvikuje odjednom Karnijeva uzbuđeno. „Izvodi niz neprirodnih pokreta i menja položaj tela, da bi mogla da ostane u vašem vidnom polju i bude uočljiva u grupi devojaka. Pretpostavljam da zna da ste se namerili na nju.“

Devojka o kojoj je reč nije možda prva koju bih odabrao, ali pomisao da je zainteresovana za mene odjednom je čini mnogo poželjinijom u mojim očima. 

„Dakle, pošto sad možemo pretpostaviti da je donekle zainteresovana, vratite se do bara i obratite pažnju hoće li napraviti neku grešku u govoru; hoće li pogrešno izgovoriti neku reč, mucati ili zaćutati usred rečenice. To bi mogao biti signal kognitivnog opterećenja – um joj je toliko preokupiran vašim prisustvom da joj ono što radi predstavlja napor.“

Ustajem i hvatam pogled odabrane devojke. Oboje najpre odvraćamo glavu, a zatim nam se u trenutku pogledi ponovo, nehotice sreću. Dok prilazim, ona kopa po svojoj tašni i vadi pudrijeru, zatim popravlja karmin i namešta šiške. Doterivanje, mislim u sebi. 

„Pa, kaži!“, kaže joj prijateljica koja sedi na barskoj stolici kraj nje, dok im se približavam.

„Hm... da, pa... hm... eto, rekoh kao, ’Ja ne idem’.. i onda... hm...“

Ili je moja suđena retardirana ili joj govor, kako je rekla Karnijeva, zapinje zbog kongnitivnog opterećenja izazvanog mojim prisustvom. Povlačeći se poslednji put za svoj sto, pitam Karnijevu postoje li neke tehnike neverbalne komunikacije koje bih mogao da koristim kad prilazim ženi koja se nalazi u grupi. 

„Istraživanja pokazuju da u grupi žena svaka od njih pojedinačno pokazuje manji individualni identitet nego što je to slučaj u grupi muškaraca“, odgovara Karnijeva. „Na primer, prema mom iskustvu, kad bi jedna žena iz grupe iznebuha napustila bar, nastala bi čitava zbrka, kao da se dete izgubilo. ’Kuda je otišla?’, ’Je li dobro?’, ’Jesi li je zvala?’, ’Kada si je poslednji put videla?’ Zar ne? Ostale bi odmah počele da je zovu i traže i napravile bi strašnu frku oko toga zašto je otišla. 

Uporedite to sa situacijom kada muškarac iznenada napušta grupu koja sedi za barom. Rekli biste samo ’Ah, verovatno je sreo neku devojku’, i to bi bilo to. Dakle, zbog inherentne strukture ženske grupe, mislim da slobodno možemo reći da treba da pričate s njenim prijateljima, da ih uključite u razgovor, da se zanimate za njih i da pridobijete njihovo poverenje. Mislim da odobravanje njenih prijatelja ponekad može da predstavlja odlučujući signal.“

Tu sam, muško sam i neću te povrediti!

S netipičnim samopouzdanjem izazvanim time što se sada osećam kao Džedi – majstor zavođenja, prilazim svojoj tamnokosoj žrtvi koja upravo plaća račun i uvaljujem joj izanđalu žvaku koju sam i ranije koristio, s promenljivim uspehom.

„Hej, sedeo sam tamo pitajući se šta da ti kažem i smislio gomilu super stvari, a ti sada ideš!“

„Kasno pališ!“, kaže ona, dok ja razmatram neverbalne signale prema učenju Karnijeve:

Dignuta obrva – prezir/nadmenost. Loše.

Ironičan osmeh – interesovanje/dopadanje. Dobro.

Položaj tela – 45 stepeni/uzdržanost. Loše.

Pućenje – žudnja/interesovanje. Dobro.

Pomalo je komplikovano.

„Sad je prekasno, ali stvarno mislim da bi trebalo da čuješ neke fazone koje sam smislio. Mogla bi da ih upotrebiš za muvanje dobrih frajera.“

Smeh – dopadanje/dobro raspoloženje. Dobro.

„Ma, stvarno?“, kaže ona.

Dodiruje kosu – doterivanje/interesovanje. Dobro.

„Da, daj mi tvoj broj i videćemo se, pa možeš sve da ih zapišeš.“

Opet se smeje – dopadanje/dobro raspo-loženje. Dobro.

Približava se – dopadanje/zbližavanje. Dobro.

Položaj tela – ugao se smanjuje – 15 stepeni. Bingo.

Beki zapisuje svoj broj na salveti i stavlja mi je u ruku. Zatim zakopčava kaput i napušta laboratoriju. Pokusni kunić je osvojio devojku.

Scenario 3 

Sastanak na slepo

Posle tog uspeha bio sam spreman da krenem sam u akciju, a potom da prepričam događaje Karnijevoj, koja će naknadno izvr-šiti analizu. Reč je o sastanku na slepo, koji je ugovorila zajednička prijateljica. Adrija-nu sam ranije video u prolazu i, uz malo na-go-varanja, uspeo sam da ubedim našu zajed-ni-čku prijateljicu Lizu da mi da njenu adresu. Ugovorili smo sastanak mejlom, i dve večeri kasnije našli se u baru. Pamtio sam Adrijanu kao zgodnu devojku, ali se nisam sećao da je bila baš tako lepa kao što mi je izgle-da-la kada je s hladne ulice ušla u bar. 

„Hej“, dovikuje mi veselo – sa širokim osmehom, otvorenog pogleda.

Oklevam razmišljajući da li da joj pružim ruku ili da je zagrlim, s obzirom da smo, sve u svemu, do tada razgovarali svega nekoliko minuta, ali ona inicira topli zagrljaj koji traje bar nekoliko sekundi.

„Baš mi je drago što te vidim“, kažem, smešeći se, ali istovremeno u stilu Stjuarta Smolija ponavljam u glavi svoju mantru – tu sam, muško sam i neću te povrediti.

„I meni je drago“, odgovara ona.

Okrenuti smo pravo jedno ka drugom i držimo se za laktove.

„Hoćeš li nešto da popiješ?“

„Šta ti piješ?“, pita ona.

„Bruklinsko pivo.“

„Super, i ja ću jedno.“

Da li je to možda izraz podražavanja?

Sedimo za visokim stolom za dvoje. U početku su nam stolice smeštene na dve suprotne strane četvrtastog stola, ali primećujem da je ona nakon nekoliko minuta veoma živahnog i prirodnog ćaskanja neupadljivo pomerila svoju stolicu tako da je sad okrenuta pod pravim uglom u odnosu na moju, te nam se kolena blago dodiruju.

Smanjivanje razdaljine/dodirivanje... dobro zvuči!

Da li pridajem previše značaja učenju Karnijeve? Da li Adrijana zna da mi zapravo saopštava: „Uzmi me, tvoja sam“?

Primećujem da se često gledamo u oči, uzajamno komentarišemo i postavljamo pitanja. Govorimo jedno drugom da smo uzajamno zainteresovani, i nimalo smotani. Pošto smo popili pivo, Adrijana kaže da je raspoložena za jednu dobro začinjenu bladi meri, a, u stilu uzajamnog podražavanja, i ja naručujem isto. Kada sam ih doneo sa šanka, spustila je ruku na moju.

Kad sam kasnije Karnijevoj opisao taj dodir, rekla je: „Dodirivanje u tako intimnoj atmosferi je veoma rečito. Sedite vrlo blizu jedno drugom. Nije morala da to učini da bi skrenula vašu pažnju, niti vas je u nešto ubeđivala, niti pak pozivala na neku aktivnost. Dakle, čini se da je jedina svrha tog dodira bila da signalizira pristupačnost. Mada se ne slažem s tim u potpunosti, i u 21. veku, i dalje je obaveza muškarca da inicira udvaranje.“

Pošto smo oko sat i po oboje verno imitirali jedno drugo – sve do njihanja i zaplitanja u govoru – došli smo do zaključka da smo gladni i zaputili se ka jednom od mojih omiljenih restorana. Seli smo za sto u ćošku, ponovo se smeštajući pod pravim uglom. Dodirivali smo se kolenima i nagi-njali jedno ka drugom, tako da su nam lica bila udaljena svega tridesetak centimetara.

„Moja intuicija i osećaj zasnovan na iskustvu, udruženi sa mojim naučnim istraživanjima, nagoveštavaju da je približavanje licem, u odsustvu spoljašnje potrebe za tim, nagoveštaj zbližavanja, osećaja dopadanja i intimnosti“, primećuje kasnije Karnijeva. „Nimalo ne sumnjam u to da približavanje lica više znači od približavanja kolena. Zatim, možete praktično razmišljati o poljupcu, a približavanje licem je preduslov za to.“

 Svi signali mi deluju pozitivno dok pratim Adrijanu do stanice podzemne železnice, i osećam da je ledeni vetar koji duva oko nas možda učinio da naše opraštanje traje nešto kraće nego što sam želeo. Posle večere je nagoveštaj muvanja – koji je do tada delovao logično – pomalo oslabio. Kratko smo se zagrlili, a ona je pomenula da bismo se mogli videti zajedno s prijateljima, što mi je posle svih mojih analiza delovalo pomalo razočaravajuće.

Pitam Karnijevu da li sam možda previše optimistično protumačio Adrijanino never-bal-no ponašanje na početku našeg sastanka.

„Ne. Neverbalno ponašanje, koje je če-sto automatsko i nekontrolisano, i zasno-va-no na emocijama, mnogo je rečitije od kont-ro-lisanih odgovora, kao što su verbalni. Mo-žda se osetila nesigurno zbog svog otvorenog ponašanja, s obzirom na to da je niste poljubili, ili na neki drugi način jasno pokazali svoje interesovanje.“

Eto kako to izgleda kad vas naučnik nazove šonjom. 

„Možda je pominjanje grupnog sastanka bio njen pokušaj da ublaži jasne signale koje vam je ranije slala. Možda je pokušavala da se ’ispravi’ – to jest, da odabranim rečima veštački porekne svoje prethodne automatske, neverbalne izraze dopadanja.“

Posle ovoga sam se osećao još gore.

Za razliku od ostalih dva miliona vrsta na planeti, samo ljudi imaju sposobnost da „povuku“ ili preinače u potpunosti izraženo instintkivno neverbalno ponašanje, uz pomoć jezika. Ženka babuna ne može čitav dan da pokazuje svoju veliku crvenu zadnji-cu i da potom predloži svom udvaraču da budu samo prijatelji. To je zato što ona može da se pouzda u to da će muški babun učiniti ono što je najbolje za nju i čitavu vrstu.

Ohrabrio sam Adrijanu da mi se pokaže, a zatim propustio da odreagujem na to. Neverbalno sam nepismen!

Od susreta sa Dejnom Karni primetio sam da su, izgleda, žene vičnije ovoj vrsti komunikacije i da stoga imaju bolju kontrolu nad porukama koje šalju. Zato, kada izgovore opštu žensku jadikovku – „Muškarci su tako glupi“ – možda su zaista u pravu. A možda to i nije samo zbog onoga što ne govorimo, već i zbog načina kako to ne govorimo.