Kako odgajiti muškarčinu

Šta se desi kad vam se sin, kako odrasta, pretvara u slabića kao što ste vi?

Za vreme večere jednog dana moj petogodišnji sin Ilajdža je zagrizao tikvicu i rekao: 

„Uši su mi se začepile.“

„Nije to ništa“, rekao sam. „Biće ti dobro.“

„Ali, moje uši su začepljene!“

„Nije ništa strašno.“

Suze su počele da teku, a on je počeo da cmizdri. Posle samo jednog minuta bio je u svojoj sobi i pisao po podu: „Moje uši! Bože! Moje uši! Bole me! Užasno me bole! I nikad mi neće biti bolje!“

U tom trenutku, shvatio sam da sam vaspitao sina da bude šonja. Kao što sam ja.

+++

Moj tata je bio snažan, ne kao bokser ili fudbaler, nije ni izlazio. Ali, bio je u ratu u Vijetnamu i ceo život mu je bio pun tragedija. Roditelji su mu pobegli iz nacističke Nemačke, neposredno pre genocida nad Jevrejima, i podigli su mog oca u Bronksu. Kad je imao 11 godina, otac mu je umro od raka. Majka se ponovo udala, a njen drugi muž je uskoro imao infarkt. Onda, kad je, kao maturant, bio na brodu koji je išao u Vijetnam, njegova majka je izvršila samoubistvo, pa je postao staratelj mlađoj sestri. 

Ja sam, opet, odrastao u predgrađu Feniksa. Nikad mi se nikakva tragedija nije dogodila. Bio sam mršavo, osetljivo dete koje je imalo čudan smisao za humor, naručivalo stripove preko interneta, igralo video igrice i citiralo Monti Pajtonovce. Radio sam kao statističar.

Moj otac je bio zbunjen sinom kog je napravio, pa je pokušavao da me ojača. Kupio mi je set plastičnih tegova koje je trebalo da napunim vodom, ali su oni cureli po tepihu u mojoj sobi, pa su završili u ormaru. Pokušao je da me nauči da vozim poni bicikl, ali sam ja stalno klizio s njega i udarao mošnice, pa sam stalno plakao i ljutio se. Njegove lekcije su se proredile kako sam rastao, a nijedna nije dala rezultate. 

Na igralištu sam bio glavna meta nasilnika. Jedino moje oružje bilo je zapomaganje kad bih bio opkoljen. Nekad bi to oteralo napadače.

Onda sam ovako razmišljao: kad ja budem imao sina, naučiću ga da bude dasa. Čak i ako to budem morao da uradim na taj način.

+++

Lako je reći.

Moj sin je osetljiv i mršav i ima čudan smisao za humor. Dok se njegovi drugari voze skejtom, on u svojoj sobi gleda svoju farmu mrava. Plače pola sata kad udari prst na nozi. Ako mu se slučajno pojavi neki osip, zavija kao da su ga osudili za zločin koji nije počinio. U odnosu na njega, ja sam kao dete bio Terminator. 

Moja žena i ja smo primetili ove stvari kad je imao 3 godine, kad se bacio na pod tržnog centra zbog grča u nozi. Naravno da deca u tom dobu nisu junaci, ali me je ovaj događaj ozbiljno zabrinuo. Ali, iver ne pada daleko od klade, zar ne? Ja sam mu preneo taj gen za šonje, pa je bilo vreme za genetsku terapiju. 

Upisao sam Ilajdžu na karate. Moje iskustvo s borilačkim veštinama je ceo jedan mesec aikida na letnjem raspustu posle srednje škole. Ipak, znao sam iz filmova Ralfa Mačija, koje sam u mladosti gledao, da je karate sjajan način da se postane junačina.

Prve tri nedelje, na moje pitanje puno entuzijazma: „Kako napreduje?“, trener je odgovorio bez entuzijazma: „Onako.“ Posle toga, dobijao sam mnogo stresnije odgovore: „Ilajdži treba više koncentracije“, „“Mora raditi na udarcima“, „Ne prati ostalu decu“.

Nedelju dana pre nego što je trebalo da polaže za pojas, otišao sam po njega posle treninga. Pomoćnik trenera je razgovarao sa Ilajdžom dok su silazili niz stepenice. Dečko je bio posramljen. 

„U čemu je problem?“, upitao sam.

„Gurnuo sam prst u šteker“, rekao je Ilajdža.

„Šta si uradio? Pa, zašto?“

Slegnuo je ramenima: „Ne znam.“

Trener je silazio niz stepnice.

„Mislim da Ilajdža nije spreman za polaganje“, rekao je.

Možda nije bilo pametno prepustiti psihu mog sina potpunom strancu. 

Treniranje je počelo baš te večeri pod izgovorom da se rvemo na mom krevetu, pa se nastavilo do danas. Svaki trening smo počinjali zadirkivanjem. „Tata“, viknuo bi Ilajdža ulazeći u moju sobu. „Znaš li šta se to oseća?“

„Šta?“

„Tvoj poraz.“

Pošto nisam znao tehnike kojim bih ga naučio, stalno sam izvodio vratolomiju koja mu se najviše sviđala. Nedeljama smo svakog dana po 20 minuta provodili u igri. Spuštao sam ga niz moja leđa, dok sam ga naopačke držao za gležnjeve. Uspevao je da izbegne moje noge. U poslednje vreme se lako povređivao, pa je posle 20 minuta donosio tablu i figurice.

„Bože dragi“, rekao bih. „Ne samo Ne ljuti se, čoveče!“

Tako smo trenirali snagu. Vodio sam brigu o tome. Sve dok...

+++

Pre nekoliko meseci PALO mi je na pamet. Sedeo sam pijan i nezainteresovan za svet oko sebe u baru u Ostinu, u Teksasu. Pre 4-5 godina, naleteo sam na prijatelja. Počeo je da mi drži predavanja o nečemu. Mozak mi je kuvao. Počeo sam da vičem, kao moj sin kada ima napad besa, i da mašem rukama kao lud. Udario sam prijatelja flašom od piva i izbio mu jedan zub. Kad me je izbacivač isterao na ulicu, nisam se osećao snažnim. Osećao sam se kao drogirani kreten.

Razmišljao o tome šta bih rekao svom sinu u vezi sa ovom tučom. Da li bi bio ponosan na mene? Verovatno ne bi.

Onda mi je sinulo: fizička snaga je samo delić snage muškarca. Možete biti jaki i ako se nađete u finansijskom škripcu ili ako održite porodicu na okupu i u teškim vremenima. Moj otac je to učinio kad sam bio dete, a ja sam učio od njega. Svesno ili ne, naučio me je kako da budem jak u zrelom dobu. Proteklih godina, plašio sam se da ću izgubiti dom, da neću moći svojoj porodici da obezbedim dovoljno hrane. Bila su to teška vremena, ali mi smo opstali.

Život će vas kad-tad lupiti, a morate se s tim izboriti s ponosom. Od toga očvrsnete. Znači, ja sam junak. Verovatno je to i Ilajdža. Na kraju krajeva, već 5 godina uči od mene. Zaista planiram da mu kažem dobre vesti jednog dana. Ali, ne sad, kad plače jer mu je šampon ušao u oči. 

Tate, nemojte #1 dozvoliti deci da idu kasno na spavanje

Istraživanje na jednom univerzitetu pokazalo je da deca koja spavaju 9 sati noću imaju veće šanse da posle 5 godina postanu gojazna, za razliku od dece koja spavaju 10 sati. Autori studije preporučuju 10 do 11 sati spavanja za decu uzrasta od 5 do 12 godina i od 8 do 9 sati za tinejdžere.

Tate, nemojte #2 Prazne pretnje

U istraživanju Univerziteta Vejk Forest trećina roditelja je priznala da njihove disciplinske mere nemaju svrhu. Razlog je što su mnoge pretnje izgovorene u trenutku besa i potpuno su besmislene. Rešenje je da razjasnite posledice lošeg ponašanja mnogo pre nego što se zločin desi. 

Tate, nemojte #3
Odsustvo sa roditeljskih sastanaka

Istraživanje Američkog obrazovnog odeljenja je pokazalo da 47 odsto dece dobija najbolje ocene ako se očevi bar delimično bave njihovom školom. A ako se očevi manje bave decom, duplo veće su im šanse da ponavljaju razred. 

5 koraka  za novopečene očeve u odgoju deteta

Godinu dana pre termina . . .

Proverite svoje zdravstveno osiguranje. Budite sigurni da ono pokriva odlaske lekaru pre rođenja deteta. Ako ne pokriva, uzmite drugu vrstu osiguranja ili će vas beba koštati 6700 dolara pre nego što je uzmete u naručje, i to samo pod uslovom da nema nikakvih komplikacija. Nagovorite suprugu da ubaci u osiguranje i odlazak kod ginekologa, pa ćete samo ponekad morati da platite pregled.

5 meseci pre termina . . .

Ako leukemija, tumor limfe ili bilo koja druga bolest koja može da se tretira transplantatom matične ćelije, postoji u porodici, ostavite u banci ćelija krv iz pupčane vrpce. Najniža cena je 1700 dolara za prvu godinu, a 125 dolara za svaku narednu. Ako u porodici ne postoji nijedna od ovakvih bolesti, možete donirati krv u javnu banku ćelija, što se ne plaća, gde može pomoći ljudima kojima je potrebna.

3 meseca pre termina . . .

Uzmite životno osiguranje, za sebe i suprugu. „Novcem od osiguranja može zameniti izgubljenu nadoknadu za radni staž“, kaže Virdžinija Moris, doktor nauka i koautor Vodiča za novac i ulaganje. Trebaće vam polisa sve dok dete ne napuni 18 godina. Počnite sa ukupnom sumom za isplatu od 250000 dolara po detetu. Kalkulator na sajtu lifehappens.org pomoći će vam da izračunate kolika vam zapravo suma treba.

7 dana pre termina . . .

„Izbegavajte poslepodnevno dremanje, inače ćete kao vampir šetati po kući u 3 ujutro“, kaže Danijel  Luin, doktor nauka i vođa pedijatrijskog bihejviorističkog medicinskog programa u Nacionalnom medicinskom centru u Vašingtonu. „Dremanje od 10-15 minuta ne smeta“, kaže on. „Ali, ako posle podne spavate duže od 45 minuta, imaćete uveče problema sa spavanjem.“

Mesec dana posle rođenja . . .

Stavite novac na štednu knjižicu. Novac koji uložite može vam se višestruko vratiti posle mnogo godina, a porez se ne plaća sve dok je novac namenjen za školovanje. „Nema boljeg načina za čuvanje novca za fakultet“, kaže Morisova.

“Ne volim svoju bebu!”

Jedan tata priznaje: pa ne čini me baš uvek srećnim

Nedelja 1

Prvih nekoliko dana je potpuni haos osećanja. Oduševljeni ste ali i prilično iscrpljeni.  Samo sedim i gledam tu roze gomilu mesa – sva 3 kilograma – a ne mogu da verujem koliko sam srećan. 

Trećeg dana, dovodimo Marka kući. I moja supruga i ja se radujemo što ćemo da provedemo naredna tri meseca zajedno i da odgajamo našeg dečkića. Posle toga, ona će se vratiti na posao a ja ću ostati kod kuće. Priručnik za roditelje kaže da prosečna beba spava 19 sati dnevno. U našem slučaju, to je trajanje njegovog plakanja i urlanja. Nikada ne drema a noću spava samo po 20 minuta i to samo kad ga držimo. To vas sprečava da poštujete prvo pravilo roditeljstva: spavajte kada i beba. 

Nedelja 2

Očigledno da nešto nije u redu. Odveli smo Marka lekaru. “Ima samo manje probleme sa varenjem” objašnjava nam. “To je vrlo česta pojava i ne treba da brinete.” 

U međuvremenu, moja supruga Dragana i ja spavamo na smenu. Ona ide na spavanje u sedam uveče dok ja sedim u podrumu sa Markom i slušam ga pet neizbežnih sati dok plače. Onda se u ponoć zamenimo na novih pet sati. 

Ranije je podrum bio moje svetilište. Udoban kauč, veliki ekran – sve što je muškarcu potrebno. Sada je to moj zatvor. Poludim bar 50 puta tokom noći. Sedim tamo sam u mraku, potpuno izmoren, ne mogu da mrdnem od napora. “A zašto mi to radiš?” urlam na njega. “Šta hoćeš da uradim?”

Nedelja 3

Mrzim svoju bebu. Eto, rekao sam. Niko to nikad ne kaže. Ako je ovo kroz šta Marko prolazi uobičajeno, onda sam apsolutno siguran da nisam jedini kome je to palo na pamet. Uvek su komentari: “Tu-tu, bu-bu!” ili “Jao, baš zahteva dosta posla ali nije mi teško!” Ma kako da ne. Da li sam jedini kome nešto ovde nije baš logično? 

Čekao sam 42 godine da upoznam ovo dete. Sad bih samo želeo da ga vratim. Ili bar zamenim. “Izvinite, da li imate neke tihe bebe za koje mogu da ga zamenim? Kako ‘ne’? Izvinite, molim vas a da li možete da proverite u magacinu?” Ja sam najgori otac ikada.

Nedelja 4

Bili smo još dva puta kod lekara ali se situacija ne menja. Počeli smo da mu dajemo mleko iz bočice, zamenili smo Markovu posteljinu i kupili smo čistač vazduha za njegovu sobu. Očajnički očekujemo da se nešto promeni. Prijatelji nas teše: “Samo polako. Uskoro će početi da spava i život će vam procvetati.” Svakog puta kada drema duže od 15 minut, mislim da sam osvojio nagradu. A onda se probudi i odmah počne da plače kao da ga jer neko polio vrelom vodom.

Nedelja 5

Doktor misli da je Marko možda osetljiv na mleko pa hoće da pređemo na sojino mleko. Počinjemo u subotu. 

Sledećeg dana, moja tašta dolazi da nam pomogne. Dragana i ja ćemo se malo razdvojiti. Ona će srediti kuću a ja ću se zaključati u sred dana da gledam Prvenstvo. Do večeri, već imam duboko zabrinutu taštu. “Pa njemu je sve lošije.” Mudro zaključuje. Pozvao sam lekara koji mi je objasnio da je neophodno da sačekamo još nekoliko sati da vidimo da li mu novo mleko odgovara. U deset uveče, Marko je gore nego ikada. Odlučili smo da ga odvedemo u Hitnu pomoć. I dok smo se spremali, nešto čudno se desilo. Zaspao je u rukama moje žene.

Nismo se baš mnogo ponadali – i pre je pokušavao ovako da nas prevari. 15 minuta kasnije, svesno rizikujemo i stavljavo ga na krevet. I dalje ne mrda. A onda se usudimo na još veći korak pa mi odemo na spavanje. 

Te noći je spavao celih šest sati. To je rekord kom smo se svi nadali. 

Danas

Dok ovo pišem, Marko je na ljuljašci i gleda me radoznalo. Sad ima šest meseci i već mi je najbolji prijatelj. Svake noći sluša o mojim problemima, guguće mi da me skroz razume, hrabri me i hvali snažnim gasovima. Ali njegovih prvih nekoliko nedelja na planeti, nismo se baš najbolje slagali. U stvari, nikako.

Sad delujem sebi kao veliki krivac – ne samo zato što sam bio toliko besan i mrzovoljan već zato što sam bio toliko sebičan. Mnogi neiskusni roditelji se bore sa velikim problemima. Deca su im bolesna. Izmišljaju načine da nabave sve što im je neophodno. 

A sve rade sami. Moja supruga i ja smo bili konstantno zajedno a roditeljstvo nas je potpuno iscrplo. 

Svim roditeljima koji se bore želim mnogo sreće. Mojoj ženi koja se sada vratila na posao, zahvaljujem jer mi je poklonila tako divnog sina. 

A svom sinu, pa žao mi je zbog svega što sam ti rekao tokom tvojih prvih nekoliko nedelja. Obećavam da ću sve da ti nadoknadim do kraja života. Volim te, mali.