Da li ste dovoljno ludi da uspete?
Opsesivno i kompulsivno ponašanje vam može pomoći u karijeri, ali i u gubljenju posla. Kako ćete proći zavisi od toga koliko ćete se kontrolisati!
Sedeo sam na prijemnom odeljenju, čekajući da mi počne novi dan. Ljudi sa poremećajem opsesije i kompulzije stalno su dolazili do vrata i govorili nešto kao: „Moram u toalet.“ Atraktivna devojka koje je tu radila smešila im se i davala im malo toalet papira, sapun i papirni ubrus govoreći im: „Izvolite“. Ovako je sigurno Džordž Orvel zamišljao osnovnu školu.
Uskoro sam morao da krenem. Kako da ne odem?
Došao sam na razgovor s lekarom, a ne da tražim od njega da me leči, pa sam se praznih ruku zaputio u toalet za osoblje, gde sam našao četiri tečna sapuna, brdo papira, ubrusa i dva znaka: jedan koji me podseća da operem ruke posle upotrebe toaleta, a drugi da mi pokaže kako to da uradim.
Nalazim se na Institutu za poremećaje opsesije i kompulzije, glavnom centru u bolnici Meklin, harvardskom centru za psihijatriju, da vidim da li je moj problem sa opsesijom i kompulzijom samo moja tajna ili i tajna mog uspeha. Napadne misli su ceo život naizmenično otežavale moj napredak i čuvale mi leđa, pa bih najzad da odvojim dobro od lošeg.
Načelnik centra Majkl Dženik, doktor medicine, je i čudak i pionir na ovom polju. On je osnovao ovo odeljenje, prvo te vrste da bi pomogao onima za koje misli da boluju od najtežeg psihijatrijskog poremećaja.
„Imao sam dečaka od 17 godina koji je imao rak bubrega koji je trebalo da ga ubije za 5-6 meseci. Imao je i početni stadijum poremećaja opsesije i kompulzije. Tad sam shvatio da je ozbiljna stvar.“
+++
Ova bolest nije ni malo naivna. Bolesnici na Institutu imaju ozbiljnih problema. Oni imaju neku vrstu anksioznosti koja bi mogla da dovede do toga da svi ljudi s poremećajem opsesije i kompulzije na svetu što je 1% svih odraslih, odnosno 2,3 miliona u SAD, požele da peru ruke ribaćom četkom. Pravi broj možda je još veći, jer ljudi s poremećajem opsesije i kompulzije nisu svi dijagnostikovani i ne leče se na odgovarajući način. Polovina slučajeva poremećaja opsesije i kompulzije je veoma ozbiljna, zauzima prvo mesto na spisku svih problema sa anksioznošću. U proseku, ljudi tragaju 17 godina posećujući tri ili četiri lekara pre nego što pronađu odgovarajuću terapiju.
Problem je i u tome što je imati poremećaj opsesije i kompulzije postalo “in”. Možda nas ta bolest fascinira zato što tera ljude, koji su na svoj način normalni, da imaju ludačke ispade za koje i oni znaju da su ludački. To daje tako dobru dramsku tenziju. Potajno uživamo u tome da vidimo savršeno normalnog čoveka kako saznaje da je opasno bolestan i kako pere ruke izbeljivačem za rublje i ribaćom četkom i to 10 minuta bez prestanka. Kao ledi Makbet.
Ipak, ko ne bi poželeo da bude u stanju u kom je Dejvid Bekam, čak iako je to etiketa za njegovo mentalno zdravlje? Popularizacija ovakvih poremećaja dovela je do prave konfuzije. Svi koje znam su „opsednuti“ i „kompulsivni“ zbog nečega. I samo kažu, kao objašnjenje: „To je moj poremećaj opsesije i kompulzije“.
Ova uobičajena nepreciznost samo dodaje konfuziju, kad se priča o poremećaju opsesije i kompulzije. Sandžaja Saksena, doktor nauka i vanredni profesor psihijatrije i bihejviorističkih nauka na Univerzitetu Kalifornija u San Dijegu i direktor programa škole za poremećaje opsesije i kompulzije, ističe da „značenja reči `kompulzija` i `opsesija`, koje mi upotrebljavamo u svakodnevnom životu, nisu ista kao kad se te reči upotrebe u stručnom tekstu.“ Opsesija vašim poslom ili devojkom ne znači da imate poremećaj opsesije i kompulzije, a većina ljudi misli da ako ste `kompulsivni` u vezi s vašim radnim stolom, to nije veliki problem.
Ono što je još važnije je da vas današnje fiksacije ne ugrožavaju od potpunog poremećaja opsesije i kompulzije. Čak i navike koje vas stavljaju na samu marginu, kao što je seksualna zavisnost, kockanje, alkoholizam, spadaju u zavisničko ponašanje, a ne u poremećaj opsesije i kompulzije.
„Kao što nam se dešava, iznenadni napadi ljubavi postoje“, kaže Sandžaja Saksena, „zato što oni daju svoju nagradu.“ Prava opsesija, s druge strane, je „stalan strah, impuls ili slika koja je depresivna i izaziva anksioznost“, kaže on, dok je kompulzija „ponašanje koje se ponavlja usled opsesivnog straha ili zabrinutosti i postoji da bi sprečilo da se desi nešto loše ili da se smanji depresija“.
Ako takvo ponašanje daje zadovoljstvo ili satisfakciju, čak i čudnu ili nezdravu satisfakciju, to nije prava opsesija ili kompulzija i neće se u nju pretvoriti. Džerald Neštad, doktor nauka i profesor psihijatrije na Univerzitetu Džon Hopkins, na to gleda ovako: „Alkoholičar bi rekao – ne bi trebalo da pijem, ali volim, dok bi opsesivna osoba rekla – ne želim da perem ruke, i voleo bih kad bih mogao da prestanem. Ono zbog čega zavisna osoba hoće da prestane je samo zbog posledica, a ne zato što to silno želi.“
Džonatan ima poremećaj opsesije i kompulzije. On je bistar, visok, siguran u sebe, zabavan i krajnje onesposobljen poremećajem opsesije i kompulzije, koji vlada njegovim životom. On živi sa ovim poremećajem i jako se trudi da umiri loše pomisli i izluđujuće rituale koji su mu postali nepoželjni saputnici od njegove 13. godine. Ako se javi negativna pomisao, kao što je „Hoće li moj otac uskoro umreti?“, dok on radi nešto, mora da radi to, sve dok ta pomisao potpuno ne nestane iz njegovog uma.
Ako pomisli na nešto dok zatvara vrata od auta, on mora ponovo da zatvori vrata. „Ako mi se takva pomisao javi dok pregledam ono što su moji radnici uradili, moram da pregledam ispočetka“, kaže on.
Svi mi imamo ovakve misli. Jave se neočekivano i mogu biti jake. Kladim se da je svaki Njujorčanin pomislio kako ga neko napada i uvlači u auto i kako ga presreće egzibicionista.
Osobe koje boluju od poremećaja opsesije i kompulzije ovakve pomisli ne napuštaju tako lako. Naprotiv, one ovakve situacije pažljivo razmatraju i pokušavaju da dokuče istinu. Zamislite ovo: Upravo ste parkirali auto. Izlazite, uzimate svoju torbu i krećete u teretanu. Ali, čekajte. Da li ste zaključali auto? Vraćate se, proveravate. Da, jeste. Problem rešen.
Džef Zimanski, doktor filozofije i direktor centra za psihološke probleme, objašnjava: „Neko sa poremećajem opsesije i kompulzije će reći – proverio sam da li su zaključana, ali... da li sam zaista proverio? Vidim kako okrećem ključ u bravi, ali da li mi je percepcija dovoljno jaka da to uočim? Da li sam čuo zvuk zaključavanja ili sam samo pomislio kako ga čujem, ili da li sam čuo taj zvuk kad sam prošli put proverio?“
Psihijatri ovo zovu psihološko sumnjanje, ali osobi sa poremećajem opsesije i kompulzije ne treba potvrda da je ovo mučenje.
+++
Kad pogledam unazad, shvatim da je moj poremećaj opsesije i kompulzije počeo kad sam bio maturant srednje škole, ako ne i ranije. Bio sam ubeđen da me svaka devojka vara. Zato sam od njih tražio alibi za svako neobjašnjeno izostajanje. To je gušilo moje devojke. Ovakve pomisli sam potisnuo, pa nisam više imao problema s devojkama. Neke devojke su bile tolerantne. Ipak, pošto sam diplomirao, našao sam posao, preselio se u Njujork i ponovo zapao u anksioznost.
„Suština poremećaja opsesije i kompulzije i svih ostalih vrsta anksioznosti je nesigurnost. Kod nesigurnosti postoji potencijalna opasnost“, kaže Zimanski. „Poremećaj opsesije i kompulzije vuče korene iz stresa i tranzicije. Svaki put kad osobama s poremećajem opsesije i kompulzije dođe neka promena, zakucaju se u nesigurnost. Žele da budu sigurni u sebe, a provode vreme razmišljajući – šta ako...“
Da. Proveo sam 3 godine pitajuči se da li imam sidu, hepatitis i sve druge infekcije (i pored mog besprekornog ponašanja i redovnih testova). Zvao sam organizacije za pomoć onima koji imaju sidu, pa me je savetnik često grdio i govorio da siđem s telefona. „Da, ti si zabrinut“, govorio je, „ali, onaj na čekanju umire.“
Provodio sam tinejdžerske dane razmišljajući šta sam pipnuo ili da li sam dodirnuo oči ili usta pre nego što sam oprao ruke. A, onda bih nastavio: „Da li sam ih dovoljno dobro oprao? Da li se sigurno nisam posekao?“
Kad sam dr Dženiku rekao sve ove detalje, nije rekao: „Moronu!“, što sam očekivao. „Šta god da ti smeta, to je obično povezano sa opsesijom“, rekao je. „Kao majka koja doji bebu i pomisli na seks sa svojom bebom i šokira se. Izgleda kao da poremećaj opsesije i kompulzije udara na ono što nas najviše muči.“
Moj stadijum se tu završava. Nikad nisam prao ruke, ponavljao brijanje, brojao ili pipao stvari. Nikad nisam pomislio: „Ako uradim to i to, neće se desiti ono čega se plašim.“ Ali, sumnje u moje devojke i brige o infekcijama su dovoljno uradile.
Zimanski predlaže razmišljanje u ovom smeru: „Rituali poremećaja opsesije i kompulzije zvuče suludo. Ali, pronađite mesto gde ćete doživeti takvo negativno osećanje da ćete poželeti da uradite bilo šta – prodate svoju majku – da biste se rešili tog osećanja. Čak iako ljudi oko vas pomisle da ste ludi. To je osećanje poremećaja opsesije i kompulzije.“
To osećanje me je dovelo do psihofarmakologa, koji je sve odjednom shvatio. Simptomi su, uz pomoč prozaka, nestali za nekoliko nedelja. Osećao sam kako mi se mozak vraća u normalu.
Ipak, većini ljudi s poremećajem opsesije i kompulzije potrebna su dva pristupa lečenju (u obliku seratonina kao što je prozak, luvoks ili zoloft, i Kafkinog oblika terapije po imenu prevencija eksponiranja i povratne informacije). Kod prevencije eksponiranja i povratne informacije, osoba se uči kako da toleriše svaki strah do tog nivoa da anksioznost nestaje bez rituala. Podeljen je u faze, tako da svaka faza dovodi do veće tolerancije.
Kod poremećaja opsesije i kompulzije, potrebno je terapiju sprovoditi svakodnevno, po nekoliko sati, sve dok ne prestanete da obavljate rituale i tako neutrališete loše misli. Svaka terapije prevencije eksponiranja i povratne informacije je drugačija za određenu opsesiju i kompulziju. Oni koji stalno peru ruke dodirivaće wc šolju i neće smeti da peru ruke.
Džonatan je morao da sluša traku: „Nadam se da će moja majka danas umreti“, sve dok nije počeo da radi stvari u kojima uživa „jer su misli samo misli i nema razloga da se ostvare“. Izgleda da je nervozan dok ovo ponavlja, kao da izlečenje još nije počelo.
Ponavljanje terapije će dovesti do toga de će osoba postati imuna na svoje strepnje. U jednom slučaju, osoba sa opsesivnim strahom da će ubosti nekoga nije prilazila noževima. Na kraju je uspela da izdrži 90 minuta da drži nož, očekujući da će nekoga ubosti.
+++
Niko zasigurno ne zna šta se dešava u mozgu s poremećajem opsesije i kompulzije, ali nauka je sve bliže odgovoru. Prema Evelin Stjuart, doktoru nauka i vanrednom profesoru psihijatrije u medicinskom centru na Harvardu, snimanje mozga je otkrilo biološke predispozicije za poremećaj opsesije i kompulzije. Sve počinje u mozgu iz centra za odlučivanje (ili orbitofrontalnog korteksa) i centra za upravljanje pokretima (talamusa) do bazalne ganglije, koja je odgovorna za misli i ponašanje.
U primitivnim vremenima, opsesivno-kompulsivne crte karaktera su dovodile do pravih avantura. Osnovni strah od trovanja i zaraze, sprečavanje povreda i brige o potrebama sigurno je pećinskog čoveka nagnalo da uspe.
Slično tome, ove crte karaktera vam mogu pomoći da napredujete u poslu, sve dok ne prestanete da se trzate zbog destruktivnog ponašanja koje pokazuje poremećaj. Ako na razgovoru za posao kažete da ste opsednuti poslom, perfekcionista i bezgranično skrupulozni, postoje velike šanse da osobe kojima govorite pomisle da ste sposobni, a ne ludi.
Vladimir Korik, doktor medicine i profesor psihijatrije na Jejlu, vodi kliniku za poremećaje opsesije i kompulzije. On veruje da vam „opsesija i kompulzija mogu, u nekim situacijama, pomoći da uspete“. Ako ne brinete o očekivanjima svog šefa i o detaljima u vašem poslu, može se desiti da budete otpušteni. Treba biti opsesivan i kompulsivan kad se radi o važnim stvarima. Ako možete to da kontrolišete, može se pozitivno odraziti na vašu ličnost. Ako ne možete da kontrolišete, kao što je to slučaj kod poremećaja opsesije i kompulzije, tada vam to može biti problem.
Preokupacija detaljima je kao krvni pritisak: ni jako velika, ni jako mala ne valja. Većina poremećaja anksioznosti pogađa žene. To ne važi i za poremećaj opsesije i kompulzije. 50 % obolelih čine muškarci koji, kao i ja, imaju tendenciju da razviju simptome ranije u životu nego žene. Takođe je verovatno da muškarci više negiraju postojanje ovog poremećaja.
Ali, mene više ne kontrolišu opsesije. Zahvaljujući hemiji. Isterao sam patuljka koji je šetao po mom umu. Ipak, još uvek imam neke opsesivno-kompulsivne crte, kao što je onoliko perfekcionizma koliko je potrebno za prave stvari, plus doza anksioznosti o mom nastupu u javnosti. Do današnjeg dana oslanjam se na to.
Naravno, ja sam imao sreće. Uspeo sam da pronađem pomoć i da je platim. Osiguranje koje pokriva mentalno zdravlje uvedeno je 1996. godine Paritetom mentalnog zdravlja. Po ovom zakonu, svaki mentalni problem se tretira kao bilo koji drugi fizički problem. Ipak, prodavci osiguranja su i tu pronašli rupe u zakonu.
Piter Njubold, predsednik Američkog udruženja psihološke prakse, kaže da sistem još uvek ne funkcioniše kako treba. „Ako odete kod lekara opšte prakse zbog bolova u leđima, poslaće vas kod kiropraktičara ili kod ortopedskog hirurga, gde ćete platiti samo 20% troškova lečenja“, on kaže. Osiguranje za mentalne probleme neće biti tako izdašno. „Novi sistem se mora razvijati još mnogo godina“, kaže Njubold.
Ovo se posebno odnosi na poremećaje opsesije i kompulzije, jer to nije bolest gde samo popijete pilulu i rešite problem. Efikasan tretman, čak i za lakše slučajeve, zahteva više odlazaka na terapiju kod posebno obučenih terapeuta.
Krajem dana, na Institutu, seo sam s doktorom Zimanskim u njegovu feng šui urednu (opsesivno urednu) ordinaciju. „Ovamo dovodimo pacijente da pišu svoje govore. Ideja je da se projektujete u budućnost, da biste odgovorili na pitanje: ’Šta moj život znači?’ Ljudi kažu: ’Želim da doprinesem društvu’, ’Želim da budem dobra osoba’. Da, a provodite 4 sata u brijanju. Kako ćete doći do cilja na taj način?“
Fokusiranjem na njihove živote, a ne na strahove, pacijenti s poremećajem opsesije i kompulzije uče kako da žive s nesigurnošću koja ih je ranije mučila. Džonatan sada ima 31 godinu; 18 godina se bori s poremećajem opsesije i kompulzije koji ga je koštao skoro svega. Još uvek ima problem, ali možda ne zadugo. Posle tri nedelje lečenja, nazire mu se bolja budućnost: „Veoma sam motivisan i funkcionišem i pored jakog poremećaja opsesije i kompulzije. Pomoću ovih stvari koje ovde učim, nema mi premca. Baš sad pokušavam da shvatim koji deo mene je poremećaj opsesije i kompulzije, a koji, zapravo, ja.“
Poremećaji kod penjanja uz društvenu lestvicu
Vaš način razmišljanja i ponašanja može vam i pomoći i odmoći u karijeri. Pre nego što se zabrinete da li ste spremni za psihijatra, proverite sledeći spisak simptoma.
Opsesivno-kompulsivni perfekcionizam
„Želite da vaš neurohirurg i vaš računovođa budu malo opsesivniji“, kaže Danijel Ejmen, doktor medicine i autor knjige ’Promenite um, promenite život’. Ipak, sve je stvar prioriteta: Budite perfekcionista u stvarima nad kojima imate kontrolu i koji su vašeg kalibra.
Poremećaj u održavanju pažnje
„Kad za nekoga kažemo da ima problem s održavanjem pažnje, to znači da su te osobe rastrzane na mnoge poslove“, kaže Džef Zimanski, doktor filozofije i direktor centra za psihološke probleme. Dr Ejmen na to gleda ovako: „Ako su sami sebi prepušteni u organizaciji, umeša se inspekcija“.
Anksioznost
Anksioznost vas može naterati da date bolje rezultate. Po Jerkes-Dodsonovom postulatu, umereno uzbuđenje (kao što je anksioznost) daje maksimalne rezultate. Maksimalno uzbuđenje (na primer, kad šef viče na vas) ima isti efekat kao i minimalno uzbuđenje (kad šef ode na dug godišnji): ne daje rezultate.
Sociopatske tendencije
„Sociopate ne moraju da brinu o osećanjima drugih ljudi“, kaže dr Ejmen. „Njima cilj opravdava sredstva.“ Kad rad u kompaniji postane neprijateljstvo, kompanija propada. Kad posao stagnira, ljudske veštine će pokrenuti njegovu važnost.
Šta uraditi kod poremećaja opsesije i kompulzije?
Idite na terapiju! Ili...
Svaki stoti odrasli Amerikanac ima poremećaj opsesije i kompulzije. „Ovakvi ljudi mogu biti normalni u svakom pogledu, sem u onom koji stvarno ne valja“, kaže Majkl Dženik.
Da li vam to zvuči poznato? Stručnjaci za opsesivno i kompulsivno ponašanje preporučuju vam da pronađete terapeuta koji je orijentisan na ponašanje ili kognitivnu bihejviorističku terapiju. Najbolje bi bilo da je specijalista za prevenciju eksponiranja i povratne informacije. Kod ovakvog tretmana, pacijent se izlaže situaciji koja je povezana s njegovim strahom, a onda mu se brani da izvodi svoje rituale. Terapeut bi trebalo da ume da vas nauči kako ovo da radite sami, šta može da vam pomogne kao i da vam skrene pažnju na efikasne lekove.
Budite spremni i na čekanje: u proseku, potrebno je 17 godina da bi se pronašao efikasan tretman.